Rajner Štah
Franc Kafka u 21. veku

Zašto je sto godina nakon Kafkine smrti njegova čarolija i dalje neprekinuta? Zašto je za nas Kafka i dalje toliko moderan i prisutan? Šta nas očekuje u jubilarnoj Kafkinoj 2024. godini? Rajner Štah, Kafkin najznačajniji biograf, daje odgovore na ova pitanja.

Rajner Štah

Praški pisac Franc Kafka, koji je umro 1924. godine u četrdesetoj godini, odavno se smatra jednim od rodonačelnika književne moderne. Iako je za života objavio svega nekoliko proznih dela, a u njegovoj zaostavštini se nalazi neobično veliki broj fragmenata – napisao je tri romana i svi su ostali nedovršeni – njegov status klasika danas je neosporan. Svi gimnazijalci u Nemačkoj koji su pohađali „Napredni kurs iz nemačkog jezika i književnosti” neizostavno su se bavili Kafkom, a u svim nemačkim saveznim pokrajinama su Kafkini tekstovi bili deo gradiva za maturski ispit.

Međutim, Kafka tek u odabranom krugu klasika zauzima istaknuto posebno mesto. Naime, s jedne strane, smatra se hermetičnim, teškim autorom, koji neretko piše u zagonetkama i koji je širom sveta zaokupljao čitave generacije stručnjaka, i još uvek ih zaokuplja; to je autor čiji tekstovi se tekstovi proučavaju poput otkrovenja, redak po redak, neretko uz vrhunski metodološki instrumentarijum. Više se ne zna broj publikacija posvećenih njemu, isto važi i za nove varijante pomoćnih izdanja za profesore književnosti i njihove učenike. S druge strane, ne postoji nijedan drugi autor 20. veka koji je uspeo da privuče i inspiriše toliki broj kreativnih ljudi, često i daleko izvan granica književnosti, među njima ima i ilustratora i slikara, filmskih reditelja, kompozitora, glumaka i pozorišnih stvaralaca.

Takav posthumni dvostruki život su u svetskoj književnosti doživeli samo retki književnici – fascinacija Šekspirom koja traje sve do danas bi se verovatno još najpre mogla uporediti sa Kafkinim uticajem. Čini se da su dela ovih pisaca večito aktuelna, svaka nova generacija čitalaca oseća poriv da se njima bavi na neki novi način, a na to ne utiče ni činjenica da su njihovi tekstovi do sada već odavno nebrojeno puta analizirani.

Kafka i hiperbirokratija

Ta vitalnost koja se jasno može videti i po broju prevoda, često je objašnjena time što takvi autori naprosto nude razumljive slike elementarnih ljudskih iskustava. To su iskustva koja su prepoznatljiva i razumljiva u svim epohama i kulturama. Ovo se nesumnjivo odnosi na sva Kafkina dela. Nije isključeno da se svemoć oca, o čijim smrtnim posledicama je reč u Presudi, danas više ne smatra problemom u svim delovima sveta Međutim, ako se neko u vlastitoj porodici oseća kao strano telo (Preobražaj) ili ako ga neka kompaktna zajednica odbija samo zbog toga što ne poznaje njihova pravila igre (Zamak) – to su iskustva koja su poznata u bilo kom kulturnom okruženju, te se stoga mogu i prenositi književnim putem.

Međutim, kod Kafke postoji još jedna dodatna dimenzija koja je u najmanju ruku podjednako važna za njegovu popularnost. On prikazuje nesumnjivo moderan svet koji je poprimio zastrašujuće osobine. U prvi mah ovo je pogrešno shvaćeno. Naime, iskustva totalitarnog terora su mnoge čitaoce prve generacije navela na to da Kafku čitaju kao proroka koji je predvideo užase fažizma i staljinizma. Danas, međutim, njegove tekstove čitamo pažljivije i objektivnije. Tada postaje jasno da nas ti „kafkijanski” scenariji – a naročito oni iz Procesa i Zamka – ne dotiču zbog toga što su njihovi junaci izloženi samovolji i nasilju. Košmarni momenat se zapravo sastoji u tome da su ti junaci uvek stavljeni u situacije koje ne mogu da razumeju u potpunosti i u kojima imaju osećaj da ih neko posmatra, lišavajući ih privatnosti. Kada zahtevaju objašnjenje, onda im se, naizgled, spremno izlazi u susret, dobijaju obilje informacija, ali tu nikada nema nečega što bi moglo zaista da im bude od koristi. Zatim ih odbijaju, šalju ih od jedne instance do druge, a na kraju niko nije nadležan.

To su iskustva koja su karakteristična za moderna masovna društva, koja su preterano regulisana birokratijom. U njima čak i vlastitu profesionalnu ili finansijsku situaciju možemo da sagledamo uz pomoć raznih savetnika. Ona su još tipičnija za ona društva u kojima je komunikacija pretežno anonimizirana ili čak automatizovana (društvene mreže, kontakt centri), privatni podaci se masovno zloupotrebljavaju i sve su raširenije tehnike nadzora. Kada u 21. veku čitamo Kafkin Proces, prepoznaćemo nešto što autor u toj meri nipošto nije mogao da predvidi, no ipak se na njegovom društvenom radaru pojavilo kao zastrašujući trend. To je svakako jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg nam Kafka i danas deluje toliko moderno i savremeno.

Kafka i životinje

Mora se imati u vidu da današnji Kafkini čitaoci već odavno nemaju na raspolaganju samo nekoliko klasičnih tekstova. Kafkina zaostavština je u potpunosti dostupna, a međuvremenu je objavljena i u jeftinim izdanjima za široku čitalačku publiku. Fišerovo izdanje sabranih pripovedaka sadrži više od osamdeset tekstova. Iako su neki od njih fragmentarni, u celini ipak nude čitaocima daleko širu i raznovrsniju književnu panoramu koja je daleko šira od kompleksa oca i tematike krivice i kazne, što je nekada bilo obavezan element analize Kafkinih dela.

Jedan od primera je i iznenađujuće veliki broj proznih dela u kojima se pojavljuju životinje koje govore i misle – ovo je sasvim nezavisan motiv koji je oduvek bio omiljen kod glumaca (Izveštaj za jednu akademiju – takozvana „majmunska priča”), ali je u nastavo i u akademskim debatama igrao sporednu ulogu. Međutim, i te kako je moguće da će ovi životinjski likovi vremenom postati još jedan tipičan element Kafkinih dela, pre svega ako se još češće i intenzivnije nego do sada budu pojavljivali u pozorištu i na filmu.

Kafka i duhovitost

Pogled na Kafkinu duhovitost takođe se izmenio i proširio. U početku je taj pogled bio zaklonjen diskusijama o pogledu na svet. Kafka kao čovek boli, prožet egzistencijalizmom ili religijskim idejama – u to se baš ne uklapaju slepstik scene u njegovim romanima, zbog čega se one rado ostavljaju po strani. Najkasnije devedesetih godina je ta slika, međutim, izgubila svoje tamne nijanse. Sve više čitalaca postaje svesno toga da velika većina Kafkinih tekstova sadrži otvorene ili skrivene komične momente, a ako se prelista čitava zaostavština, onda se u njoj može pronaći veliki raspon duhovitog pripovedanja, između ostalog i raznovrsna preklapanja tragičnog i komičnog. Ovde još ima mnogo toga neotkrivenog – pri se pak na pitanje da li se Kafkina komika može poimati interkulturno i da li ona ’deluje’ na taj način, u zavisnosti od publike, dobijaju različiti odgovori. Ovo je takođe postalo igralište za eksperimente koje je do sada bilo nedovoljno iskorišćeno.

Kafka i njegova pisma

Nauka i široka čitalačka publika do sada nisu mogli da se usaglase da li i oko 1.500 sačuvanih pisama, koja su pisana Kafkinim rukopisom, spadaju u njegovu književnu zaostavštinu. Veoma se retko događa da neki autor i u svojim najintimnijim iskazima ispoljava tako visok nivo jezičkog izraza i imaginacije, koji ni po čemu ne zaostaje za onim u njegovim delima. U jesen 2024. će u izdanju S. Fišera biti objavljen dugo očekivani tok kritičkog izdanja Kafkinih pisaca, čime će i taj segment biti u potpunosti dostupan. Književne večeri i druge manifestacije posvećene njegovom epistolarnom opusu mogle bi doprineti tome da i oni manje iskusni čitaoci bolje upoznaju Kafkin jezik, njegov način razmišljanja u metaforama, koji je jedno od njegovih glavnih obeležja, kao i njegov smisao za komično.

Kafka na sceni

Danas čitamo Kafku „na književniji način“ u odnosu na ranije generacije. To znači da estetsko uživanje u njegovom jeziku, u njegovim idejama, paradoksima, neočekivanim slikama i zapletima igra sve važniju ulogu od poriva da se odmah dopre do pravog tumačenja. Odatle proizlazi da se Kafkinim delima nadalje može pristupati na novi kreativni način, pa čak i bezmalo kaleidoskopska recepcija. Na prvom mestu se ovde mora pomenuti pozorište. Iako Kafka nije napisao nijedno scensko delo (njegov Čuvar grobnice je sastoji od svega nekoliko scena), njegovi se tekstovi stalno izgovaraju na pozornici, njegovi zapleti i likovi su vizualizovani u bezbroj varijacija. Andreas Krigenburg je 2015. predstavio egzemplarnu inscenaciju čiji se tekst zasniva na Kafkinoj zaostavštini (Kavez traži pticu, Dojčes teatar Berlin). Iste godine je glumac Maks Simonišek uspešno obradio pripovetku Jazbina kao monodramu. Kafka bend na čijem se čelu nalazi književnik Jaroslav Rudiš komponovao je songove sa tekstovima iz Kafkinih romana, a taj muzički materijal je potom integrisan i pozorišne inscenacije (Zamak 2015, Amerika 2017, Proces 2022).

Kafka na filmskom platnu

Filmske vizualizacje Kafkinih tekstova još uvek nisu dostigle takav raspon, nakon što su u 20. veku Orson Vels i Stiven Soderberg već učinili prve pokušaje. Daleko veći je broj kratkometražnih adaptacija od kojih se mnoge mogu pogledati na Jutjubu. Eksperimentalni projekat virtuelne realnosti VRwandlung (Goethe-Institut Prag, 2018) bio je zapažen širom sveta. Za jubilarnu Kafkinu 2024. godinu je planiran čitav niz filmskih projekata, među njima i biopik poljske režiserke Agnješke Holand, kao i seštodelna nemačka televizijska serija koja takođe predstavlja spoj pišćevog života i dela (scenario: Danijel Kelman), režija: David Šalko).

Kafka na stripu

U međuvremenu su i crtači grafičkih romana počeli sve više da se interesuju za Kafku. Nakon Kafke za početnike Roberta Kramba (1993) širom sveta su se pojavile brojne nove slične vizualizacije koje bi mogle da pruže dovoljno materijala za samostalnu izložbu. Izvanredan je, između ostalih, i Zámek / Das Schloss Jaromira Švejdika (2013); nedavno su objavljeni Avioni u Breši von Morica fon Volcogena. Činjenica da je jedna nova, spektakularna edicija sada učvrstila i Kafkino crtačko umeće (C.H. Beck Verlag, 2021) mogla bi dodatno da pojača ovaj trend.

Kafka kao pop ikona

Sve ove aktivnosti predstavljaju ubedljive indicije za to da je Kafkino delo očuvalo svoju vitalnost, da se smatra izuzetno relevantnim za naše vreme i da, mimo toga, ostaje književno „svarljivo” u doslovnom smislu te reči. Ova ostvarenja su prihvaćena širom sveta i po svom dometu se već mogu svrstati u pop kulturu, jer su se veoma udaljila od književnoteorijskog diskursa. Kafka je postao globalna književna figura, njegovo ime i portret poznaju čak i oni ljudi koji ga, zbog njegovog porekla, i dalje smatraju češkim autorom.

U tome se, naravno, krije i opasnost popularizacije i trivijalizacije, pa čak i komercijalizacije koja je uvek naročito prisutna u kontekstu raznih jubileja. Ovo bi moglo da se demantuje argumentom da je Kafkino delo odlično prebrodilo i višedecenijsku izloženost religijskim, filozofskim, političkim i psihološkim interpretacijama i da će stoga uspeti i da prebrodi ovo svojatanje od strane pop kulture – što zvuči pomalo cinično, pored toga što znatno potcenjuje efekat lažnih slika koji je u današnje vreme uvećan nekoliko miliona puta.

Kafkin univerzum počiva na njegovom jeziku

Što se tiče različitih aktivnosti u 2024. godini, ne bi trebalo da izgubimo iz vida da se Kafkin univerzum – ma koliko nam sada delovao prepun metafora i raznoliko – zapravo zasniva i na svom jeziku. Jezička forma njegovog dela predstavlja temelj koji bi trebalo da ostane sačuvan, bez obzira na korišćeni medij, i njime ne bi smelo da se manipuliše radi povećanog efekta. Teoriji književnosti, pa i editologiji, i dalje pripada nadzorna funkcija. Pomoću njih možemo da rekonstruišemo, prikažemo i damo objašnjenja uz listove iz Kafkinih rukopisa. Međutim, u 21. veku bi trebalo pažljivije da saslušamo i prevodioce Kafkinih dela i da im ponudimo mogućnost da uzajamno, ali i sa čitaocima stupaju u dijalog – s jedne strane, zbog globalne recepcije tih dela, a, s druge strane, jer prevodioci u svom radu stalno pred sobom imaju jezičku mikrostrukturu, što im pomaže da izbegnu nesporazume, deformacije ili varljive simplifikacije i popularizacije.

Sâm Kafka je u jednom svom aforizmu precizno predvideo posledice udaljavanja od tog jezičkog fundamenta: „On jede otpad koji je pao sa njegovog stola; na taj način će kratko vreme biti sitiji od ostalih, ali će zaboraviti da jede gore sa stola; tada više neće biti ni otpada.”