Tomaš Moravec
Čiji je Kafka?

Mnogi su se mozgovi proteklih stotinu godina bavili pitanjem čiji je zapravo Franc Kafka, možda i više nego što je to zaista bilo potrebno.

Tomaš Moravec

Pre nekoliko godina su u nekoj zavojitoj uličici istorijskog centra Praga pojavio Franc Kafka. Bio je visok oko tri metra, bio je napravljen od karton a i gledao je pomalo neraspoloženo s visine na prolaznike. Pri tome je u ruci držao tablu s natpisom na kojoj je na nemačkom, engleskom i ruskom stajalo da se u radnji, pored koje je stajao, mogu kupiti najbolji i najtradicionalniji suveniri češke prestonice. Dobro ste pogodili: Bio je to reklamni pano.

Ovaj Kafka od kartona je godinama živeo u toj zavojitoj uličici sve dok jedan angažovani građanin (njegovi sugrađani bi rekli: zanovetalo) nije skrenuo pažnju nadležnih vlasti na to da takva reklamna rugoba nema šta da traži u istorijskom centru koji se nalazi pod zaštitom Uneska, te da mu tamo naprosto nije mesto. Pitao je ko je, zaboga, Kafki dao dozvolu da se, naslonjen na fasadu ovog baroknog zdanja, bavi komercijalnim delatnostima.

Praške vlasti, koje se od Kafkinog doba do danas nisu previše promenile, pokreću istragu. Ispostavlja se da nikada nije izdata dozvola za isticanje ovog kafkijanskog reklamnog banera, te je ovaj tri metra visoku Kafka već godinama stoji na ulici, nepoželjan i bez i jedne jedine dozvole. I tako su nadležne službe vlasniku obližnje radnje sa – da citiramo Kafku – najboljim i najtipičnijim praškim suvenirima poslali poziv da svoj reklamni baner sa Kafkinim likom ukloni kako god zna i ume. Što brže, to bolje, a najbolje bi bilo kada bi „to” odmah nestalo.

Dugačak proces protiv Franca

Kada se nakon dužeg vremena ništa nije dogodilo, jednog dana su dva policajca pokucala na vrata suvenirnice u zavojitoj ulici, ljubazno ali odlučno se raspitujući zbog čega „kartonsko čudovište” još uvek stoji na ulici. „To je komplikovano pitanje”, reče vlasnik dućana češući se po glavi, „ne mogu da uklonim baner pošto nisam njegov vlasnik.” Policajci su bili iznenađeni kada su ovo čuli. Naime, pokušavali su da mu objasne da ako se neka reklama nalazi ispred radnje koju reklamira, onda je sasvim logično da ona pripada toj radnji. Vlasnik suvenirnice je rekao da je takav zaključak sasvim logičan, ali da nije pravno utemeljen. Što se njega tiče, dvojica policajaca mogu slobodno da uhapse kartonskog Franca; on lično nema nikakve veze s tim, niti želi da bude umešan u taj slučaj.

Međutim, čak ni policija ovog grada sa stotinu tornjeva nije mogla tek tako da uhapsi Franca Kafku. Trebalo je najpre pronaći pravog vlasnika. Pošto nadležni policajci nisu uspeli da ga pronađu, odustali su od potrage i ponovo se obratili nadležnim organima koji su počeli istragu ispočetka. Istraga je potrajala i na kraju se nije dogodilo ništa značajno. Vlasnik suvenirnice je poricao da je bilo kada bio u njegovom vlasništvu. Na to nije uticala ni činjenica da su ga povremeno viđali kako sa Kafkinih ramena briše uličnu prašinu i golubiji izmet. Pravda se da su ti postupci motivisani čistim altruizmom.

Ljubazni službenici nadležnog organa, čije se sedišta nalazilo na obližnjem Trgu Franca Kafke, izgubili su strpljenje i jednog dana su uklonili reklamni baner. Međutim, odnošenje kartonskog Kafke visokog tri metra nije moglo da se izvede tek tako. Iako nisu uspeli da ustanove pravog vlasnika, to nipošto ne znači da on ne postoji. I tako je Kafka smešten u nekom mračnom praškom skladištu, prepušten svojoj sudbini, koja donekle podseća na sudbinu praškog Golema, veštačkog ljudskog bića koje je navodno vekovima čamilo u potkrovlju Staronove sinagoge. Ako sto godina kasnije budu pronašli kartonskog Kafku, možda će se oko njega će se isplesti legende slične onima o Golemu. Međutim, trenutno je u Pragu u opticaju jedna drugačija priča: Reč je o duhovitoj anegdoti o tome kako je dovitljivi vlasnik suvenirnice uspeo godinama da besplatno reklamira svoju robu, a da za to ništa ne plaća.

Zašto vam pričamo ovu priču? Za razliku od Kafke od kartona, čiji se vlasnik nikada nije javio, kod pravog Kafke se pojavljuju „razni ljudi” koji tvrde da poseduju određena prava u vezi s njim. Kada kažemo „razni ljudi”, tu ne mislimo samo na njegove čitaoce. Kao autora jevrejskog porekla, koji uz to potiče iz češke prestonice, Kafku svojataju brojne interesne grupe.

Čuveni Austrijanac

Pitanje kome zapravo pripada Franc Kafka zaokupljalo je brojne autoritete, možda čak i više njih nego što je to zaista bilo potrebno. Tako je, na primer, jedna izložba izazvala veliku pažnju u praškim kulturnim krugovima. Na velikim panelima su predstavljeni slavni Austrijanci, među njima i Franc Kafka. Odgovarajući na pitanja radoznalaca (Pražani bi rekli: zanovetala), organizatori su objasnili da „Austrijanac” znači austrijska ličnost češkog porekla, dok „austrijski” treba shvatiti kao „austrougarski”. Jer, kako su dodali, kada je Franca Kafku rođen 3. jula 1883. u Pragu, ovaj grad kao i cela Češka su pripadali Austrougarskoj. To se može pročitati i u svim udžbenicima istorije. Navodno je nebitna činjenica da je u vreme Kafkine smrti stara Austrija više ni na nikoga nije ostavljala značajniji utisak, i da je Kafka poslednjih šest godina života bio građanin Čehoslovačke. Na kraju, dodali su organizatori, Kafka je umro u Kirlingu, u Donjoj Austriji, pa je oznaka „Austrijanac” naprosto neizbežan, bez obzira na to ko pokušava da tvrdi tako nešto.

Autor koji je pisao na nemačkom

I u praškom Goethe-Institutu su nedavno podizali obrve. Dogodilo se sledeće: Jedan simpatični češki učitelj je posetio zgradu na obali Vltave kako bi se informisao o tome čime se trenutno bave i šta bi njemu mogli da ponude. Tako je dobio pregršt informacija o kursevima jezika, filmskim projekcijama i drugim manifestacijama kao i o stipendijama i književnim večerima, ali i da se priprema bogat program povodom Kafkine 100. godišnjice smrti. „Kakve vi imate veze s Kafkom?”, upitao je učitelj pomalo iziritiran. „Pa on nije bio Nemac?!“

U današnjem smislu te reči Franc Kafka možda nije bio Nemac, ali smo ipak bili pomalo iznenađeni tim pitanjem. Mi iz Goethe-Instituta ne tvrdimo da je Kafka naš, niti bi nam palo na pamet da nam na bilo koji način pripada. Međutim, za nas se podrazumeva da je najčuveniji praški pisac koji je pisao na nemačkom jeziku za Goethe-Institut ne samo tema kojom se bavimo u okviru svojim aktivnosti, nego i tema koja nam je prirasla srcu. Za Goethe-Institut je nemački jezik podjednako važan kao što je to nekada bio za Franca Kafku.

Moravski cionista

Naravno da i Česi smatraju da je Kafka njihov. Možda neće baš uvek da tvrde da je Kafka bio Čeh, već bi pre rekli da je bio Moravac. Iako je raširen kliše da se Kafkino delo zasniva na rastrzanosti autora između nemačkog, jevrejskog i češkog identiteta, Česi se uglavnom ponose svojim praškim zemljakom i smatraju ga svojim. Često se sete i da ukažu na to da su sav apsurd i peripetije sa birokratijom i bilo kojom vrstom vlasti koje, na primer, opisuje Proces tipični za postupanje češkog činovništva i na koji i dan-danas neretko može naići u Pragu (u ovo spada i slučaj sa početka ovog teksta). Kafkino prezime je takođe češko: Kafka, tako glasi uobičajeno tumačenje, predstavlja fonetsku varijantu češkog naziva za pticu „kavka”, što na nemačkom znači „vrana”.

Naravno da postoji direktna povezanost između Kafke i jevrejske zajednice, i to ne samo one u Pragu. Mada sam Kafka nije baš redovno odlazio u sinagogu, ipak je sebe smatrao Jevrejinom, a nekoliko godina su mu bile bliske cionističke ideje i pomišljao je da se iseli u Palestinu, što je pak, po svemu sudeći, više bilo motivisano zdravstvenim nego religijskim razlozima. Međutim, ne može da se porekne da je postojala veza između jevrejske zajednice u Pragu i Franca Kafke. Međutim, da li je i Kafka želeo da pripada ovoj zajednici? Verovatno bi bilo preterano ako bi se na ovo pitanje tražio jasan odgovor; čini se da ni sam Franc Kafka nije imao odgovor i da ga je tražio čitavog svog života. Tako je 8. januara 1914. zapisao u svoj dnevnik: „Šta je zajedničko Jevrejima i meni? Jedva da postoji nešto što mi je zajedničko sa samim sobom, i trebalo bi da stanem u ćošak, zadovoljan što mogu da dišem.”

Dakle, čiji je Kafka? Poznato je da on nije želeo da njegovo delo pripadne bilo kome drugom osim njemu samom. Potpuno je jasno artikulisao želju, koju je, ophrvan groznicom, napisao svom prijatelju Maksu Brodu; Od svih njegovih rukopisa trebalo je da ostanu sačuvani samo Presuda, Ložač, Preobražaj, U kažnjeničkoj koloniji, Seoski lekar i pripovetka Umetnik u gladovanju. Sva ostala dela je trebalo da budu spaljena nakon njegove smrti.

Znamo da Maks Brod nije ispunio Kafkinu želju. Isto tako se toga, sve do danas, ne pridržavaju ni Nemci, Česi, Austrijanci Jevreji kao ni vlasnik suvenirnice u zavojitoj uličici ili bilo ko drugi na ovom svetu. Svi oni štampaju, prodaju i (srećom) čitaju ne samo dela koja je napisao Kafka, nego i ona o njemu. Sto godina nakon njegove smrti događaji u vezi sa čuvenim praškim piscem liče na trku kod koje teoretičari i teoretičarke književnosti analiziraju i najsitnije detalje iz Kafkinog života. Međutim, da li to znači da Kafka pripada svima? To je donekle tačno – takva je sudbina slavnih ličnosti koje nikada nisu težile slavi. Međutim, ako Kafka pripada bilo kome, onda prvenstveno pripada sebi. Čak iako bi možda on sam sumnjao u to.