Počeci pop kulture
Kafka u bioskopu

Početkom 20. veka bioskop je bio nešto novo i senzacionalno – Franc Kafka je bio impresioniran njime. U njegovim zapisima postoje brojni tragovi o tome šta je Kafka gledao u bioskopima.

Alis Aronova

Franc Kafka, koji je rođen u Pragu (1883–1924), bio je svedok početaka kinematografije, ali i oduševljen prvim filmovima. Gledano iz današnje perspektive, radilo se o tzv. primitivnoj kinematografiji jer su filmovi često bili tabloidnog karaktera. Uprkos tome, Kafka je bio fasciniran ovim filmovima, kako je napomenuo u svojim dnevnicima i pismima verenici Felice Bauer (Felice Bauer). Prema rečima nemačkog glumca i književnika Hansa Cišlera, njegovi komentari o tome napisani su uzbuđenim, strastvenim i ponekad melanholični stilom.

BIOSKOP KAO ZABAVA I ATRAKCIJA

Kafka je već 1910-ih postao aktivan posetilac bioskopa. Film je još bio u povoju i još uvek se na njega nije gledalo kao na umetnost i veliki broj književnika je odbijao da zajedno sa rediteljima radi na filmskim scenarijima. Oni nisu verovali u kvalitet ekranizacije svojih dela i nisu želeli da pruže podršku filmu, kojeg su, za razliku od pozorišta, smatrali „vašarskom atrakcijom“. Do promene je došlo tek 20-ih godina 20. veka, kada je igrani film polako ali sigurno prihvatan kao umetnost, a ne samo kao laka zabava.

Prvi stalni bioskop u Pragu bio je Kinematograf kod plave štuke (Biograf U modré štiky) u Karlovoj ulici. Od 1907. njime je upravljao iluzionista Viktor Ponrepo koji je svoje pozorišne predstave obogaćivao filmskim projekcijama, a takođe i vrhunski komentarisao neme filmove. U reklamnim lecima obećavao je publici „slike iz života i sveta snova koje će udovoljiti svim zahtevima“. Kafka je u ovom bioskopu bio jednako čest posetilac kao i u bioskopu Orijent, koji je od 1908. radio u Hibernskoj ulici u Pragu. Već godinu dana kasnije Pražanima je svoja vrata otvorio još jedan bioskop, naime elegantni bioskop Lucerna sa kabareom i kafeom. Bioskop je još uvek u funkciji, ovde se na primer redovno održava festival filmova na nemačkom jeziku „Das Filmfest“. Kafka je često sam, u društvu svoje porodice ili prijatelja posećivao bioskop Lucerna. Blizak saradnik Kafke bio je književnik Maks Brod (Max Brod), koji se često sećao toga kako su on i Kafka išli u bioskop ne samo u Pragu, već i na njihovim putovanjima po Italiji, Francuskoj i Nemačkoj.
 

„BELA ROBINJA“ I OSTALI HIT-FILMOVI

Za razliku od prvih kratkometražnih filmova, danski film „Bela robinja“ (Den hvide slavehandel, 1911) režisera Augusta Bloma je bio relativno dugačak: Sa trajanjem od 55 minuta, što je bilo izuzetno za to vreme, bio je to prvi srednjemetražni film u istoriji kinematografije. Privlačio je brojnu publiku. Doduše, ona nije uvek bila oduševljena – ljubavna priča iz bordela pokrenula je rasprave o tome da li je tu reč o kiču koji treba zabraniti zbog, između ostalog, prikazane seksualnosti ili na film treba gledati kao na odvažno delo filmske umetnosti. Češki književnik Jirži Mahen (Jiří Mahen) je 1911. napisao recenziju filma u novinama Lidové noviny: „Ako imate savest u srcu i razum u glavi, morate pljuvati na ovaj film. On predstavlja izuzetnu kinematografsku glupost i vređa naš socijalni osećaj, ništa više.“ Uprkos tome, Kafka je bio oduševljen ovom pričom bez radnje, ali emotivnom, prividno egzotičnom i na završetku nabijenu akcijom, punom jurnjave i pucnjave po krovovima kuća. Njega je fascinirao prikaz sudbine lepe Edite, koja je otišla u London, u posetu rođakinji. Edita je pala u ruke kriminalaca na brodu i završila u bordelu, gde su se u nju zaljubila dvojica muškarca. Ali samo ju je pravi čovek, inženjer s parobroda, spasio uz pomoć policije. Kafka je bio zaokupljen strastvenim i strašnim snovima, kako o nevinoj Editi, tako i o sadističkoj trgovkinji robljem koja ju je iskoristila.

Kafki su se dopadali i drugi nemi filmovi toga vremena. Bili su to uglavnom rani dokumentarci koji su prikazivali češku metropolu sa stotinu tornjeva. Tu je pomena vredna i šarmantna dvominutna vožnja tramvajem ulicama Praga iz 1908. godine u režiji Jana Križeneckog (Jan Kříženecký), kamermana, fotografa i pionira češkog filma. Kroz objektiv kamere koja je prvobitno bila postavljena na prednjem delu tramvaja (linija 3 i 7), vidimo snimke, koji prikazuju atmosferu sada već nestalog Praga: bedem, mostove, Letnu, pogled na Praški dvorac i Jevrejski grad u vreme obnove, Kafkinu četvrt u kojoj je stanovao.

Kafka je takođe bio oduševljen italijanskim dokumentarnim filmom „Prvo međunarodno avijatičarsko takmičenje u Breši“ (Primo Circuito Aereo Internazionale Di Aeroplane In Brescia, 1909, režija: Adolfo Kroče (Adolfo Croce), tehničkim kuriozitetom koji je zabeležio prestižni događaj Velike nagrade. Film prikazuje pripremu aeroplana za start i njihovo poletanje. Može se videti koordinisan nastup mehaničara, osetiti uzbuđenje 50.000 gledalaca i iskrena strast konstruktora i filmskih entuzijasta prema aeroplanima. Pored toga, proslavlja se i pobeda Glena Kertisa (Glenn Curtiss) na međunarodnoj avijatičarskoj trci 9. septembra 1909. godine. Kafka, koji je u to vreme bio na odmoru u severoistočnoj Italiji, prisustvovao je tom događaju zajedno sa Maksom Brodom i napisao prikaz tog emotivnog iskustva: „Aeroplani u Breši“. Njegov je izveštaj objavljen u dnevnom listu Bohemia: „Signalni stub istovremeno je pokazivao da će Kertis leteti za veliku nagradu Breše. [...] Tek što smo to saznali, čuje se šum Kertisovog motora, tek što smo pogledali k njemu, on nas već nadleće, leti nad ravnicom, koja pred njim postaje sve veća, prema šumama u daljini koje sad kao da se uzdižu“.

Kafka nije putovao samo lično, već i gledajući filmove. S tim u vezi treba pomenuti italijanske filmove „Italijanski putopis“ (“Peschiera, Lago Maggiore, Liguria, Il corse de Mirafiori”, 1907–1913, skup režisera), koji su takođe prikazivani u Pragu i koji su svojim gledaocima dočarali boje, tj. kolorisane snimke u bojama zelenoj, plavoj, žutoj, sepiji, smeđoj itd. Meditativni stil dao je dokumentarnim filmovima iz Italije raspoloženje kao da se nalazite na odmoru, dok je publika, uključujući i Franca Kafku, rado volela da bude ponesena talasima mora, kao i lepotom jezera, pećina i antičkih spomenika. Na kraju je usledio uvid u poznate konjske trke koje su predstavljale reviju slavnih i mode tog vremena – dama sa šeširima.

IZGUBLJENA SLIKA I POTRAGA ZA DOMOVINOM

A kako stoje stvari sa komedijom? Ovde ne sme proći nezapažena produkcija „Nik Vinter i krađa Mona Lize“ (Nick Winter et le vol de la Joconde, 1911, režija: Pol Garbanji (Paul Garbagni) Žerar Buržoa (Gérard Bourgeois): šaljiv desetominutni film koji je snimio prvi filmski producent na svetu Šarl Pate (Charles Pathé). Priča je zasnovana na istinitom događaju u Luvru (Louvre): krađi Mona Lize 21. avgusta 1911. i policijskoj istrazi koja je usledila nakon toga, koja, međutim, nije dala rezultate. Slika je, manje-više slučajno, pronađena dve godine kasnije u Italiji.

Zanimljivo je napomenuti da se broj posetilaca Luvru posle krađe dragocene slike nije smanjio, naprotiv: Na hiljade ljudi pohrlilo je u galeriju kako bi videli prazan prostor na zidu – među njima i Franc Kafka i Maks Brod.

Neko vreme Kafka je izjavljivao kako je on ubeđeni cionista. Tokom tog vremena pisao je za cionističke novine Samoodbrana (Selbstwehr) i naučio hebrejski, ali njegovo znanje jezika ostalo je na početničkom nivou. Jezik kojim je govorio Kafka definitivno je ostao nemački, iako je on tečno govorio i češki i francuski. Kafkini dnevnici otkrivaju da je čak razmišljao o emigriranju u Palestinu, ne samo zbog lošeg zdravstvenog stanja – tamošnja klima je mogla da ublaži njegovu tuberkulozu – već i zbog prijatelja koji bi ga finansijski podržali. A kakve sve to veze ima sa filmovima? Kafka je 1921. u svom dnevniku zapisao: „Po podne film o Palestini“. Znamo da se radilo o filmu „Povratak u Cion“ (Shivat Zion, 1921), koji je on gledao u bioskopu Bio Lido u Havličekovoj (Havlíčkova) ulici u Pragu. Film prikazuje novi život i ekonomski razvoj Palestine, uključujući raznoliku mešavinu naroda i potrebnu političku koordinaciju. Film je snimljen po nalogu Jerusalima i trebalo je da Jevrejima približi postojanje Palestine. Koliko je Kafka bio ozbiljan u svojoj odluci da napusti Evropu i koliko je na to uticalo posebno iskustvo u kinematografiji, nećemo nikad saznati. Za Kafku je Palestina ostala nedostižan, nepristupačan krajolik, blizu i daleko – ostala je imaginarni prostor, ostala je film.

Ali, kakvo su zapravo značenje imali filmovi za Kafku? I o tome možemo samo da pretpostavljamo. Jedno je, međutim, sasvim sigurno: Slavni književnik je bio fasciniran filmom, a nedeljni repertoar bioskopa znao je napamet. Kinematografiju je doživljavao kao lepotu i radost, ali i patnju. Vrlo je verovatno da su filmovi za Kafku bili bekstvo od sopstvene usamljenosti i, na prvi pogled, jednog, pre svega, prilično običnog života. Kafka, diplomirani pravnik, od 1908. radi kao službenik u Osiguranju radnika u Pragu – svega nekoliko koraka od bioskopa Lucerna; međutim, posao ga ne ispunjava: „Svoj posao obavlja vrlo savesno, ali se pri tom užasno dosađuje. Svoje slobodno vreme raspoređuje između obaveza u prodavnici svoga strogog oca, avantura sa svojim sve većim krugom prijatelja – kafea, bioskopa, kabarea i bordela – i književnih eksperimenata koji su postajali sve značajniji. Hans Cišler (Hanns Zischler) beleži: „Više puta tokom godine Kafka se povlači u bioskop, kako bi pronašao nešto, što će ga omamiti. On ide u bioskop, da bi utonuo u zaborav. Ne postoji prikladnije mesto gde se to može postići sa užitkom.“