Radionica Alana Starskog namenjena mladim filmskim stvaraocima

Alan Starski, jedan od najistaknutijih svetskih scenografa, najpoznatiji po po Oskaru koji je dobio 1993. godine za rad na Spilbergovom filmu Šindlerova lista, prošle nedelje je podučavao polaznike programa obuke Goethe-Instituta pod nazivom First Films First, održanog tokom radionice u makedonskom gradu Bitolju. Razgovarali smo sa Starskim o njegovom obrazovanju, današnjem stanju filmske industrije i o radionici

Gospodine Starski, možete li nam reći kako se počeli da se bavite scenografijom?
 
Studirao sam na Akademiji likovnih umetnosti u Varšavi, i to na smeru za uređenje enterijera, umesto za scenografe ili produkcijski dizajn. Ja, međutim, potičem iz porodice filmskih radnika, jer otac mi je bio poznati poljski scenarista. Detinjstvo sam zbog toga proveo u filmskim krugovima, pa sam rad na filmu upoznao mnogo pre nego što sam i započeo studije.
 
Tokom studija nisam ni nameravao da se bavim bilo kakvim aktivnostima na polju filmske produkcije. Ambicije koje sam tada imao izgledale su mi veće, jer hteo sam da budem umetnik, a ne samo učesnik u tuđim projektima. Želeo sam da budem nezavisni umetnik, ali sudbina je htela da završim u svetu filma.
 
Počeo sam da radim na reklamama, iako sam završio uređenje enterijera. Prvi posao sam dobio za vreme komunizma, tako da nisam imao velike šanse da ostvarim proboj na međunarodnoj sceni. Ipak, početkom sedamdesetih je u Poljskoj bilo povoljno vreme za filmsku industriju, pa su se pojavili i čuveni filmovi Andžeja Vajde i Agnješke Holand... tako da mi je rad na filmu bio suđen!

Scenarista i dobitnik Oskara Alan Starski.


Možete li uporediti današnju situaciju u scenografiji sa onom kakva je bila kada ste počinjali? Čini se da se ukazuje sve više prilika, naročito kada govorimo o koprodukcijama, ali deluje kao da nema baš toliko mnogo novih i dobrih filmova.

Ovaj problem je nastao zbog otvorenog tržišta. Da biste opstali na tržištu gde je konkurencija jaka, za globalno jake filmove potrebno je ostvoriti i ogromne prihode na blagajni, ali nemate dovoljno novca da biste se takmičili sa američkom produkcijom. Osim toga, ima mnogo niskobudžetnih umetničkih filmova koji nemaju velike izglede da postanu međunarodno priznati. Pošto ima mnogo filmova, nema dovoljno novca za svaki od njih, mnogi se snimaju za kratko vreme, bez odgovarajućih priprema i sa malim budžetom, a to je šteta.
 
Ja i dalje verujem da je Evropa mesto gde koprodukcija daje neke izglede sineastima da stvore prepoznatljivije i kvalitetnije filmove.
 
Ipak, kao scenograf, sanjam o evropskim filmovima koji mogu da se nadmeću sa američkom produkcijom, koji su sposobni da imaju velike, profesionalne setove, sa zanimljivom akcijom i snažnom dinamikom. Verujem da komercijalni filmovi u Evropi mogu biti dobri i da ih treba snimati na odgovarajući način.
 
Još nešto je bilo različito kada sam počeo da radim u filmskoj industriji. Pošto je konkurencija sada mnogo veća, filmovi bi trebalo da budu bolji. Sa malo novca ne može se ništa postići. Ne možete kao lokaciju koristiti neko seoce u Hrvatskoj, Poljskoj ili Makedoniji i praviti se da je to Teksas, kako se često radilo pre četrdeset godina, jer ljudi putuju i znaju kako šta izgleda, tako da morate potrošiti mnogo novca kako biste ubedili ljude da je određeno mesto zapravo neko drugo.
 
Danas film možete snimiti i mobilnim telefonom, tako da ima na stotine dokumentaraca i niskobudžetnih filmova ili serija koje možete gledati kod kuće. Stoga, da bi filmovi privukli ljude u bioskope, morate imati nešto izuzetno, to jest vizuelnu stranu koja je mnogo snažnija nego kod svakodnevnih televizijskih emisija.

Kakvi su vaši utisci o radionici i njenim učesnicima?
 
Ne radim na toliko filmova kao što sam radio pre deset godina, a projekte biram pažljivo. Volim da učestvujem u ovakvim radionicama u pauzi između dva filma. Ovde u Bitolju mi se najviše sviđa to što ne radim sa studentima, već sa mladim režiserima koji su veoma dobro pripremljeni. Spremni su da slušaju, ali i da me upoznaju sa svojim radom.
 
Sistem u kome rade podseća na onaj i kome radim i ja da bih stvorio visokobudžetne profesionalne filmove. Dok ovi niskobudžetni filmovi imaju zanimljivu priču koju će ispričati publici, naš posao je sličan. Razlika je samo u budžetu i brojnosti ekipe. Bilo kako bilo, morate biti spremni.
 
Ova radionica mi je i korisna jer gledam njihove scenarije, čujem kakve teme zanimaju ove mlade ljude i kakve filmove žele da snimaju. Korist je obostrana. Oni slušaj mene i imaju prilike da čuju šta sam uradio, a meni je zanimljivo da vidim šta oni mogu da u narednim godinama ponude meni kao gledaocu.

Alan Starski sa učesnicima radionice.

Kako vam deluje koncept radionice?

Dobar je. Pošto je ovo drugi deo radionice, učesnici imaju mnogo veću korist od mene jer su već napisali scenarije i zato što se upoznaju sa ljudima koji im mogu pomoći da još više poboljšaju scenarije i razviju vizuelnu stranu priče koju žele da ispričaju. Verujem da im je korisno što se upaznaju sa profesionalcima koji su snimili već mnogo filmova i što uče od njih.
 
Posle svih ovih modula bilo bi lepo da nas pozovu na snimanje i pokažu šta rade na setu. To bi mogao da bude nastavak radionice. Oni će tada postati majstori scene. Ukoliko dobiju priliku da režiraju, onda ću moći da dođem da ih gledam kao majstore režije, i to samo kao skromni posmatrač.

Intervju vodio Vladan Petković
Prevod: Jelena Kostić-Tomović