Privatnost i digitalizacija
„Fejsbuk nije isto što i Vaša dnevna soba“

Društvene mreže, pametni telefoni, internet stvari (IoT)... a šta se desilo sa privatnošću? Ili je privatnost zastareli pojam? Prenosimo vam razgovor sa Janom Filipom Albrehtom, velikim borcem za zaštitu podataka.

G. Albreht, mi danas pravimo selfije, šaljemo komentare, stalno smo na mreži i dobrovoljno obelodanjujemo svoj život pred javnošću. Da li živimo u svetu gde više nema privatnosti?
 
Uveren sam da većina ljudi u ovom digitalnom dobu i dalje želi privatnost. Pre svega, ljudi žele da sami odrede koji podaci o njima će postati dostupni i kome će biti dostupni. Zakonski i tehnički je sasvim moguće zaštititi privatnost i podatke u umreženom svetu. Potrebna su samo odgovarajuća pravila.
 
Ali shvatanje privatnosti se definitivno promenilo. Više nema stroge granice između intimne, porodične i javne sfere.
 
Poimanje privatnosti se neprekidno menja već decenijama i vekovima, a ne samo otkako je počela digitalizacija. Uprkos tome, čak i danas pravimo razliku između onoga što ćemo reći svojoj baki, poslodavcu ili davaocu zdravstvenog osiguranja. Ove različite sfere postoje i danas, a mnogi korisnici interneta pažljivije razmišljaju o tome šta će postaviti na internet. Oni traže opcije koje im nude, ili preciznije, koje je unapređuju.

„MNOGI KORISNICI SU SVE OPREZNIJI”

Jeste li primetili da se u poslednjih nekoliko godina u Evropi razvila svest o ovom problemu? Da li je želja za privatnošću ponovo ojačala?
 
Naravno. To je sasvim izvesno. kada je Fejsbuk pre nekoliko godina uveo opciju vremenske linije, čime je omogućio korisnicima da imaju uvid u ono što su pisali prethodnih godina, mnogi ljudi su se uplašili. Nisu uopšte bili svesni koliko su izloženi pred javnošću. Sada su mnogi korisnici oprezniji jer su shvatili da Fejsbuk nije onakav kakvim ga vide kod kuće, među svoja četiri zida. Sada sve češće koriste ekstenzije protiv praćenja i alatke za kriptovanje komunikacije.
 
Nažalost, nije uvek moguće zaštititi sve podatke, a naročito na pametnm telefonima, čiji korisnici često pristaju da aplikacije imaju pristup velikoj količini podataka koje pohranjuju. Da li i dalje sve to uzimamo olako?
 
Činjenica da smo u globalu postali oprezni po pitanju privatnosti i zaštite podataka ne znači da smo samim tim i spremni na digitalizaciju. Kao društvo dosta kasnimo za novim razvojem tehnologije. To je naš zajednički zadatak. Zakoni nas neće zaštititi sami po sebi. Moramo da naučimo nešto više i taj novi svet dočekamo spremni, jer on ne čeka nikoga. Kako ćemo se npr. suočiti sa automobilima bez vozača koji bi mogli da nas stalno snimaju? Ili sa inteligentnim veb-sajtovima koji razgovaraju sa nama i snimaju naše razgovore?

„ZAVISNI SMO OD POJEDINIH PLATFORMI”

Ljudi često nemaju izbora, jer moraju da prihvate uslove korišćenja neke platforme ili je ne mogu koristiti. Zar nije uloga politike da diktira drugačija pravila igre kompanijama koje stvaraju takve platforme?
 
Nekada u običnim prodavnicama niste mogli kupiti proizvode koji zadovoljavaju uslove fer trgovine (fair trade products). Ako ste hteli kafu, mogli ste da kupite samo onu koja se nudi na rafovima. Alternative su tek počinjale da se pomaljaju. Isto se desilo i u digitalnom svetu. Nažalost, trenutno smo u situaciji da mnogo zavisimo od određenih platformi ili operativnih sistema. Politika mora da razbije ove monopole i da podrži alternativne pružaoce usluga.
 
Zbog čega je sfera privatnog toliko bitna za demokratiju?
 
Sloboda komunikacije i izražavanja moraju biti zagarantovane. Demokratski diskurs pati ukoliko su ljudi u stalnom strahu da će njihovi privatni iskazi biti protumačeni na njihovu štetu, npr. ukoliko zatraže kredit ili se prijave za neko radno mesto. Ovakva vrsta diskriminacije je već prisutna. Promotivne ponude se već prilagođavaju onome što je korisnik već tražio ili kupovao.

„POJEDINAC ĆE IMATI MNOGO VEĆA PRAVA”

U poslednjih nekoliko godina igrali ste ključnu ulogu u izradi novih evropskih propisa o zaštiti podataka. Kakva je trenutna politička situacija?
 
Ovi propisi su usvojeni velikom većinom glasova u oba zakonodavna doma u proleće 2016. godine, i u Evropskom parlamentu i u Savetu ministara. Primenjivaće se u svim zemljama EU od maja 2018. godine. Pomenuti propisi će biti obavezujući za sve kompanije koje ulaze na evropsko tržište, uključujući i one iz Silikonske doline i Kine, tako da će morati da se drže evropskih pravila o zaštiti podataka ili će se suočiti sa ogromnim kaznama. Inače, ovi propisi su već naveli mnoge kompanije da primene stroge evropske zakone prilikom poslovanja na međunarodnom tržištu.
 
Koje su glavne inovacije za stanovnike Evrope?
 
Najvažnije je to što kompanije moraju da ozbiljno shvate zaštitu podataka tako da bi se na kraju mogla dosledno sprovesti. Osim toga, pojedinac će imati mnogo više prava. Pružaoci usluga će morati da obaveste korisnike čemu će njihovi podaci konkretno poslužiti, i to na način koji je svakome razumljiv. Još jedna mogućnost je uvođenje sistema sa jednostavnim i standardizovanim simbolima.
 
Kakva je vaša vizija sfere privatnosti uprkos sveopštem umrežavanju?

Voleo bih da svako tretira podatke iz svakodnevnog života sa isto onoliko samouverenosti kao kada npr. odlazimo u kupovinu. Tada stalno moramo da donosimo odluke – da li da odaberem ovaj ili onaj proizvod, da li da platim gotovinom ili karticom, da li da izbegavam ili češće odlazim u određene prodavnice? U jednom trenutku ćemo isto tako moći da se krećemo i digitalnim prostorom i uz isto toliko samouverenosti.