Pandemija koronavirusa
Globalizacija solidarnosti

Suočavanje sa pandemijom predstavlja veliki izazov za sve nas. Međutim, pravo pitanje glasi: Koliko smo otvoreni da ovo vreme shvatimo kao priliku da naučimo nešto novo - i koje pouke ćemo odatle izvući? Zbog čega bi upravo zemlje članice Evropske Unije trebalo da postanu Evropa solidarnosti.

Čemu nas uči pandemija koronavirusa? Da li nas uči bilo čemu, ili je još uvek isuviše rano da bi se postavilo takvo pitanje? Iako vesti o potencijalno efikasnim vakcinama daju povoda za nadu, kraj pandemije se ni izdaleka ne nazire. Svaka nedelja, svaki dan donosi nova saznanja. Ne možemo da predvidimo koliki će biti broj inficiranih, bolesnih i preminulih, kao i koje kasne posledice će se pojaviti kod onih koji su preležali virus. Takođe, još ništa ne znamo o dugoročnim ekonomskim, društvenim, političkim i kulturnim posledicama pandemije. Već danas govorimo o postpandemijskom vremenu. Međutim, koja su obeležja ovog doba, u odnosu na vreme koje mu je prethodilo? 

NEPRAVDE SU MNOGO UOČLJIVIJE

Dok neki puni nade govore o vremenu posle pandemije, drugi su uzdrmani strahom od onoga što bi moglo da usledi. Čini se da je jedino izvesno da će mnogo toga biti drugačije. Međutim, koliko drugačije? Svaki pokušaj tumačenja se još uvek mora uzimati s rezervom. Politika se kreće uhodanim stazama - pa tako i društvo u celini i svako od nas pojedinačno. Druga mogućnost zapravo ni ne postoji. 
 Pandemija pogađa, kao što i govori ova posuđenica iz starogrčkog, „ceo narod“. U današnjem globalnom svetu, ona je događaj koji se odnosi na celo čovečanstvo jer su širom planete njime pogođeni doslovno svi ljudi. Međutim, ona nije „izjednačujući faktor“, kao što se često može pročitati. Epidemije to nikada nisu ni bile. U periodima epidemije su, osim onih koji su umirali u najvećim mukama, postojali i oni koji su prebrodili krizu bez ikakvih problema ili su čak i profitirali od nje. Razlike među ljudima koje su uslovljene nedostatkom pravde i koje negativno utiču na kvalitet života mnogih ljudi, skraćujući ga ili im nanoseći bol, u vreme pandemije još više dolaze do izaražaja. Međutim, to ni izdaleka nije sve. Neke problematične tendencije, koje su se već i ranije nazirale na horizontu, dodatno se ubrzavaju pod okriljem epidemije. Dobre stvari se prekidaju jer je pomoć potrebna na drugom mestu ili nema dovoljno kapaciteta. Ne, virus nas ne čini jednakijima. Štaviše, postojeće razlike dolaze još jače do izražaja i dodatno se produbljuju. U svetlu pandemije koronavirusom, postaje jasno da je svet još nepravedniji, još nehumaniji nego što je to bio ranije.

SOLIDARNI POSTUPCI - I IZVAN DRŽAVNIH GRANICA

„Neljudsko“ - razmišljanja o značenju ove reči su veoma korisna. Jer, sve što je neljudsko veoma često je i duboko ljudsko, s obzirom na to da se pod tim podrazumeva nešto što ide uz čoveka, nešto što je normaln ili rašireno. Prefiks „ne-“ u ovoj reči ne ukazuje na nešto što faktički nije ljudsko ili ne pripada čoveku.  Sposobnost da letimo bez tuđe pomoći takođe ne nazivamo „neljudskom“. Štaviše, ovaj prefiks ukazuje na nešto što doduše postoji, ali ne bi trebalo da postoji. Ovaj prefiks ima etičku dimenziju. Ljudi ne treba da se ponašaju neljudski iako je to često predstavlja sasvim tipično ljudsko ponašanje.
 
Iz tog razloga, nejednakosti i neljudskosti koje sada postaju jasn(ij)e i pojačavaju se možda predstavljaju nešto što bi trebalo da naučimo iz pandemije: određeni vid suživota ne bi trebalo da postoji. Doduše, uvek će postojati razlike među ljudima. Međutim, one ne bi trebalo da budu tako velike da naruše jedinstvo čovečanstva. Naime, mi smo, kao što to pokazuje velika reč „porodica čovečanstva“ svi u uzajamnom srodstvu. Ali to ujedno znači da smo odgovorni jedni za druge i da bi trebalo da se ophodimo solidarno jedni prema drugima. 
 Na početku pandemije je bilo mnogo solidarnosti u malim razmerama - u porodicama, među komšijama, u preduzećima. Međutim, u velikoj meri je nedostajala solidarnost na međunarodnom i globalnom planu. Na taj način se kriza u Evropi znatno intenzivirala. Od letos, situacija se pomalo promenila. Uliva nadu što sada i politika insistira na solidarnim postupcima, i to izvan evropskog horizonta. Međutim, to nije garancija za solidarniji svet. Možemo da zahtevamo mnoge stvari; neophodne su konkretne odluke i dela - ne samo na političkom, nego i na društvenom i individualnom planu. Oni koji imaju mnogo moraju da budu spremni da se odreknu dela svog bogatstva. Egzistencijalne nevolje bi trebalo da se smanje. Moguća je, recimo, potraga za modelima globalnog suživota koji je održiviji, ne samo u socijalnom, nego i u ekološkom pogledu. Zbog globalne infekcije koronavirusom, solidarni postupci bi, sami po sebi, morali da postanu zarazni.

POČINJEMO OD DANAS

Razorno dejstvo virusa u nekim zemljama uslovljeno je i nedostatkom solidarnosti, koji nije nikakva nova pojava, i raširenom ravnodušnošću u odnosu na nevolje i nesreću drugih ljudi. Zar ne bi trebalo da iznova razmislimo o tome koliko je naš suživot pravedan i na čemu se zasniva? Zar ne bi trebalo da makar tamo gde to zavisi od nas pravedno raspodelimo negativne posledice i prateće posledice pandemije. Zar nam nije potrebna drugačija zdravstvena politika širom sveta? Na koji način će se u budućnosti finansirati SZO, kako će se vršiti raspodela vakcina, u kojoj meri je moguć uspeh COVAX inicijative - globalni program za razvoj i raspodelu - na koji način ćemo da oblikujemo postpandemijski svet i biti spremni za mnogostruke posledice pandemije, to će pokazati da li na globalizaciju tehnike, ekonomije i saobraćaja reagujemo i globalizacijom solidarnosti. 
 
Ako u Evropi shvatimo ozbiljno solidarnost, ovo vreme krize da postane odsudni trenutak za Evropu. Slabost iz koje Evropa izlazi još jača. Potres koji ponovo dovodi do toga da se postavlja pitanje o osnovama našeg suživota. Nesigurnost koja dovodi do produbljene izvesnosti o tome ko smo mi kao Evropljanke i Evropljani i ko želimo da budemo. U proteklom veku su globalne krize - na primer oba svetska rata - dovele do takvog produbljivanja onoga što smatramo evropskim. Zašto bi u trenutnoj krizi trebalo da bude drugačije? Jer, ako je nešto jasno, onda je to činjenica da nijedna evropska nacionalna država ne može sama da se izbori sa pandemijom i njenim posledicama. Ako je nešto nesporno, onda je to svakako saznanje da su upravo evropske države najtešnje povezane jedna sa drugom. I ako se nešto iskristalisalo, to je da Evropa nije sposobna čak ni za solidarnost iznutra za šta je proletos bilo tužnih primera, niti će ispoljavati solidarnost prema spolja. Ali da li to onda i dalje bila Evropa - Evropa koji ni iznutra, ni prema spolja ne čuva baštinu solidarnosti? Evropa je u jednom trenutku otkrila horizont univerzalnog - koji upravo zbog svoje univerzalnosti nije samo evropski. Ovaj horizont nam sada ispostavlja konkretne zahteve. Solidarnost sa drugim ljudima, pa i sa svim ljudima - naročito s onima koji pate, sa bolesnim i slabim ljudima - deo je toga.
 Da li ćemo smognuti snage da izbegnemo nehumane postupke i postanemo humaniji? Možda ćemo za nekoliko godina da ustanovimo da smo mi - pojedinačno, u našim porodicama i u krugu prijatelja, u sportskim klubovima i udruženjima, u organizacijama civilnog društva i verskim zajednicama ili u različitim državama i savezima među državama, kao čovečanstvo - izuzev ljubaznih, ali u krajnjoj liniji neobavezujućih reči, naučili jako malo ili baš ništa iz pandemije. Da smo prečuli poziv na ono što mora da se uradi u ovim neljudskim okolnostima. Mnogo toga govori u prilog tome da to nije uopšte neverovatno. Toliko čeznemo za normalnošću da bismo mogli da zaboravimo nevolje pandemije koronavirusa čim se u određenoj meri vrate normalni uslovi života. Pod određenim okolnostima može doći i do dodatnog zaoštravanja neljudskosti našeg suživota. A možda će sve biti potpuno drugačije, toliko drugačije da danas to uopšte ne možemo da zamislimo. Nadajmo se da će tako i da bude, a da bi tako i bilo, moramo danas da krenemo ispočetka.