Psihoterapija
Kafka na kauču
U kriznim situacijama pomaže ako se identifikujemo sa pričama drugih. Stoga hamburški bračni i porodični terapeut prof. dr Hantel-Kvitman voli da se poziva na Franca Kafku. U intervjuu objašnjava u kojoj meri književnost može da nam pomogne u rešavanju naših problema i zbog čega je ipak dobro što Kafka svojevremeno nije odlazio na terapije.
Franciska Štraser
Gospodine Hantel-Kvitman, da li se sećate kada ste prvi put čitali Kafku?
Počeo sam sa Preobražajem, koji smo čitali u školi i koje je dalo precizan prikaz mojih emocija u pubertetu. U pubertetu se u nama dešavaju promene za koje nemamo objašnjenje i ponekad se osećamo kao Gregor Samsa koji se odjednom pretvorio u kukca, zatočen u vlastitom telu, koje mu je strano, ali mora da živi u njemu. Preovlađujuće osećanje bilo je saosećanje sa bićem koje pati.
Kako ste došli na ideju da se u svom radu kao psiholog pozivate na Kafku?
Kafka u svojim tekstovima tematizuje duboka osećanja, kao što su sumnja, strah, usamljenost, stid, krivica, nemoć, samovolja i komplikovani porodični odnosi. U središtu moderne psihologije se nalaze emocije i smatram da je Kafka bezmalo neprevaziđen u intenzitetu opisa tih emocija . Za mene je on pisac ljudskih prava, jer je radikalan kada zauzima perspektivu žrtava, bez trunke sentimentalnosti.
Vaša knjiga, koju je 2021. objavila izdavačka kuća Klet-Kota, nosi naslov Kafkina deca. Kako razumeti egzistencijalni aspekt ljudskih odnosa. U kojoj meri smo svi mi Kafkina deca?
Ta osećanja su nam poznata i svi mi, manje ili više, bolujemo od njih. U tom pogledu su njegova dela bezvremena. Sâm Kafka nije imao deca, ali smo svi mi njegova deca, kako duhom tako i po odveć ljudskim osećanjima.
Međutim, on nije bio pesimista kakvim ga često prikazuju. Knjiga Amerika je priča o šesnaestogodišnjaku koga je proterala vlastita poroda jer ga je zavela guvernanta koja je zatrudnela s njim. Taj Karl Rosman je pravi Sizif koji trpi brojne ničim izazvane udarca, ali uvek iznova ustaje i nastavlja dalje. Danas bismo ga nazvali otpornim. I još jedna napomena: Kafka je imao izvanredan smisao za humor, bio je veliki obožavalac Čaplin i slepstika. Setite se samo one scene u Procesu u kojoj pravnike, koji se penju uz stepenice, neprestano neko tuče i gura nadole, to je čist slepstik.
U kojoj meri književnost može da nam pomogne u rešavanu naših problema?
Ljudi čitaju knjige zbog toga što se u njima opisuju ličnosti, odnosi i osećanja, ali u drugačijim kontekstima nego što je to slučaj u životu. Identifikujemo se sa junacima i tu identifikaciju doživljavamo kao pročišćavanje vlastitih emocija, poput katarze opisane u grčkoj tragediji. U zaštićenom prostoru knjige možemo, takoreći, da ih posmatramo spolja. Na taj način možemo da se iz drugačije perspektive osvrnemo na našu vlastitu egzistenciju.
Rešenja su donekle komplikovanija – za sebe nalazimo drugačija rešenja nego što to čine junaci tih knjiga. Na taj način se, međutim, proširuju naši manevarski prostori, jer možemo da biramo između različitih opcija. Ipak, sve to uglavnom nije zamena za terapiju, jer se naša odbrana opire promenama koje su prožete strahom i konfliktima. U tome se sastoji razlika između knjige i terapije.
Kafkino „Pismo ocu“ često preporučujem i sinovima koji imaju probleme sa svojim autoritarnim očevima.
Ponekad pacijentima preporučujem da tokom terapije pišu pisma svojim partnerima ili partnerkama, roditeljima, deci, da na miru sedu i formulišu vlastite misli, da promišljaju sebe i druge, pre nego što počnu sa verbalnim raspravama koje se uglavnom završavaju prebacivanjima, ponavljanjima i ćorsokacima. Pisma mogu da se pišu i ljudima koji više nisu među živima. Kafkino Pismo ocu često preporučujem i sinovima koji imaju probleme sa svojim autoritarnim očevima.
Kafka je morao da piše, on nije imao izbora. Pokušavao je da pisanjem prevlada lične krize. Svoje probleme s ocem u Pismu ocu, osećaj da je optužen bez ikakvog razloga u Procesu, osećaj izolacije u Zamku, želju da ipak trijumfuje pred gladovanjem u Umetniku u gladovanju itd. Pisanjem je oblikovao svoje lične odnose, na taj način je mogao da sa distance formuliše svoja osećanja. To je bio slučaj sa bezbroj pisanja upućenih Felis Bauer, a pišući pisma sme zaljubio u Milenu Jesensku.
Koji savet biste rado dali Francu Kafku, ako bi došao kod Vas u ordinaciju?
Lepo pitanje. To bi zavisilo od toga u kom trenutku bi došao i sa kojim potrebama. U sklopu rane porodične terapije bismo se bavili njegovim porodičnim odnosima, dakle, ne samo autoritarnim i despotskim ocem koji ga je uskratio afirmacije i ujedno od njega utoliko više očekivao, nego i majka koja je se nije protivila ocu i nije se mnogo posvećivala deci. Sestra Otla bila je njegovo sidro i utočište u krizama, sa njom je uvek imao blizak odnos, iako se unutar porodice osećao usamljeno. Nije Franc jedini kojem bi bila potrebna pomoć, već celoj porodici.
Da je došao kasnije, bez ostalih članova porodice, važna tema bi svakako bile njegova sumnja u sebe, njegova unutrašnja nesigurnost i usamljenost. Njegovi partnerski odnosi bi takođe mogli da se unaprede terapijom koja bi bila usredsređena na temu bliskosti i distance, strah od seksualnosti, ambivalentnu želju da ima decu, strah od toga da bude otac itd. Najveći stepen otvorenosti i iskrenosti je svakako postigao u okviru svog odnosa sa Milenom, jer je ona, kao njegova partnerka, bila otvorena za konfrontaciju, a svakako bi oboma bila preko potrebna pomoć. Njihov odnos je bio intelektualan i ravnopravan. Međutim, uvek bi postojala opasnost da zajedno potonu, poput dvoje davljenika koji se drže jedan za drugog.
Kafka se celog života opirao odlasku na terapiju. Da je pristao i da je terapija bils uspešna, onda bismo možda bili lišeni jednog veličanstvenog dela svetske književnosti, te je u tom pogledu bilo dobro što nije odlazio na terapije.