Meine Schulfreunde, mein Zeugnis, nicht zugestellte Briefe – persönliche Erinnerungstücke von Flucht und Rückkehr.
Hier erleben sie die intimen persönlichen Geschichten von Personen, die zum ersten Mal öffentlich, vor Kameras, über die Flucht aus ihren Heimen sprechen, über die Ankunft im neuen Land, über neue und schwere Anfänge, über die Trennung von geliebten Menschen, über die Angst um ihre Leben, über Entfremdung, verlorene Identitäten und darüber, was es bedeutet, Flüchtling zu sein. Über die verlorene und neu gelernte Sprache, die Herausforderungen des Flüchtlingslebens, neue Freundschaften und Beziehungen, aber auch die Rückkehr in die Heimat.
Sie alle haben einen Gegenstand, ein Dokument oder eine Fotografie als Erinnerungsstück mitgebracht, das für sie auch heute noch emotional viel bedeutet.
Die hier präsentierten Gegenstände erzählen zusammen mit den Videointerviews in einer sehr berührenden und individuellen Weise von diesen ganz persönlichen und sehr bewegenden Erfahrungen.
*Die Ausstellung können Sie im Historischen Museum Bosnien und Herzegowina erleben.
Im Zentrum der Ausstellung „Wir Flüchtlinge“, die im Herbst 2019 im Historischen Museum eröffnet wurde, stehen zwanzig Menschen, mit ihrer jeweiligen Geschichte, die vor Krieg und Vertreibung aus Bosnien nach Deutschland geflohen sind, um dort Zuflucht zu suchen.
Sie berichten über die Gründe ihrer Flucht, über welche Wege sie geflohen sind, ihre Ankunft und die Zeit in Deutschland sowie ihre Rückkehr nach Bosnien und Herzegowina.
Istorija čovječanstva, istorija je ratova, a njene su stranice ispisane pričama u kojima su nestala čitava društva i njihove kulture. Nemoguće je izbrojati ljudske žrtve, a njihov broj, nažalost, ni danas ne prestaje rasti. Spas od rata i nasilja mnogi su, napuštajući svoje domove, pokušali pronaći na nekom drugom mjestu. Oni nisu, kako to kaže Nadia Hashimi, samo pobjegli sa nekog mjesta, nego su morali pobjeći od hiljade sjećanja i čekati da prođe dovoljno vremena i udaljenosti između njih i njihove patnje kako bi se mogli probuditi u boljem danu[1]. O njihovim sudbinama ne znamo mnogo, a rijetki su imali prilike podijeliti svoja iskustva. Danas je 70,8 milijuna ljudi širom svijeta protjerano iz svojih kuća, od toga je gotovo 25,9 milijuna izbjeglica, od kojih je polovina mlađa od 18 godina.[2]
U kratkom, ali iznimnom važnom eseju “Mi izbjeglice”[3], Hannah Arendt opisala je teška iskustva izbjeglica, Jevreja koji su za vrijeme Drugog svjetskog rata spas od Hitlerovih progona potražili daleko od domovine. I sama je bila jedna od njih. Ona kaže: Izgubili smo dom, to jest dobro poznati svakodnevni život. Izgubili smo svoja zanimanja, to jest izvjesnost da u ovome svijetu ima neke koristi od nas. Izgubili smo svoj jezik i sa njime prirodnost reakcija, gestova i spontanost u izražavanju osećanja.
Ovaj esej je polazna tačka istoimenog istraživačko-umjetničkog projekta Goethe-Instituta u BiH u čijem su fokusu iskustva bosansko-hercegovačkih izbjeglica, koje su usljed rata 90tih, utočište potražile u Njemačkoj i Austriji. Naš zadatak danas, više od dva desetljeća poslije, bio je saslušati neke od njihovih nezabilježenih priča, te iz njih naučiti ponešto o našoj zajedničkoj istoriji. Njihovo iskustvo, nesumljivo je neizostavan dio ratnog iskustva, te ga u suradnji sa Historijskim muzejom u BIH postavljamo kao dio stalne postavke i živog arhiva muzeja.
Ulazak u arhiv “Mi izbjeglice”, ulazak je u privatni prostor, prostor doma, doma koji su ostavili i doma u koji su se vratili. Ovdje ćete se susresti sa intimnim osobnim svjedočanstvima dvadeset osoba koje su po prvi puta javno, pred kamerama, govorile o odlasku od svojih kuća, o dolasku u novu zemlju, o novim i teškim počecima, o razdvojenosti od voljenih, o strahu za njihovim životima, o otuđenosti, o izgubljenim identitetima, o tome šta znači biti izbjeglica, o izgubljenom i naučenom jeziku, izazovima izbjegličkog života, novim prijateljstvima i vezama, ali i o povratku u domovinu. Svi su oni u njemu ostavili i poneki predmet, dokument ili fotografiju koja ih i danas podsjeća na to iskustvo, nakon kojega, kako kažu, više nigdje ne mogu pripadati potpuno.
Njihova iskustva drugačija su od iskustava onih koji su ostali, a namjera arhiva nije porediti ih ili suprotstavljati. Vama koji ulazite, ostavljamo svu slobodu da o njima sami donesete zaključke.
U fenomenološko-psihološkom razmatranju Geštalt psihoterapeutkinje Elme Selman, koja je vodila fokus grupe i razgovore za potrebe istraživanja, razmatrani su psihološki aspekti izbjeglištva, te važnost dijeljenja i prorade traumatičnih iskustava. Dio arhiva je i istraživanje Instituta za istočne i jugoistočne europske studije u Regensburgu koje nam daje uvid u državne politike SR Njemačke i SR Austrije koje su tokom rata primile skoro pola miliona izbjeglica iz BIH, od kojih se većina vratila kućama.
Istraživanje i produkciju arhiva, sakupljanje objekata i njihovo arhiviranje omogućio je tim Goethe-Instituta u BiH, na čelu sa direktorom Instituta Martinom Schumacherom u bliskoj partnerskoj suradnji sa timom Historijskog muzeja u BiH, na čelu sa direkoricom Elmom Hašimbegović. Video materijali producirani su u suradnji sa Akademijom za scenske umjetnosti u Sarajevu. Scenografiju potpisuje Mirna Ler.
Zahvaljujemo se svima koji su doprinijeli razvoju arhiva, a posebno učesnicima i učesnicama fokus grupa na njihovim pričama i osobnim predmetima koje su poklonili Historijskom Muzeju BiH u Sarajevu, “Mi izbjeglice” operativnom timu, timu Historijskog muzeja u BIH i suradnicima i suradnicama Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu.
Kustosica, Danijela Dugandžić
Udruženje za kulturu i umjetnost CRVENA, Sarajevo
[1] Nadia Hashimi, When the Moon is Low, CHAPTER 42, 2015
[2] Preuzeto https://www.unhcr.org/figures-at-a-glance.html
[3] Hannah Arendt, “We Refugees,” Menorah Journal 31, no. 1 (January 1943)