Izložba Sofija Ječina: Između Dunava i Rajne

Galerija „Menjačnica“

U novembru će u galeriji „Menjačnica“ Goethe-Instituta svoj rad predstaviti umetnica Sofija Ječina u okviru izložbe „Između Dunava i Rajne“.

Sofija Ječina o izložbi

Prema Kandinskom, sve na svetu podleže istim zakonima: muzika, priroda, vizuelna umetnost, smena godišnjih doba, ples... Rađamo se, živimo i umiremo u istom ritmu: od „apsolutno belog (velike tišine Univerzuma)“ do „crnog (nepokretnog ništavila nakon gašenja sunca)“. Naš život, dakle, kao i svaki drugi prirodni proces, teče po istom scenariju: od božanskog stvaranja do smrtonosnog razrušenja, i obrnuto. Najsavršeniji prirodni primer ovog fenomena jeste vodopad: kamen stvoren od minerala na bazi vode na kraju uništava ista ta voda. Tiha voda breg roni, ili voda kamen oblikuje – menjajući svoje supstance i forme, kamen ne menja sopstveni sadržaj.

Istim se tim otkrićem rukovodio Paul Kle kada je prikazivao muziku na platnu: vizuelne forme ponavljale su kompoziciju muzičkih, prateći zajednički ritam i stapajući se u jedno. Kako je svaka muzika u svojoj suštini apstraktna, upravo se bespredmetna umetnost odražava u njoj kao u ogledalu – od muzičke pauze do tišine kroz igru notnih polovina i četvrtina.

Pa, gde je, dakle, mesto umetnosti u ovom crno-belom ciklusu stvaranja i uništenja? U kom se trenutku ona rađa i kada se može reći da je slika gotova?

Ja kao umetnik definišem za sebe tri stadijuma. Na primeru stvaranja jedne slike detaljno bih opisala svaki od njih.

1. Umetnost se rađa iz haosa. Haos je apstraktan, pa su prvi potezi uvek ružni i neuredni. Slični su biblijskim motivima nastanka Zemlje: prljavština, prašina, kamenje koje leti – tako izgleda stvaranje. Grudve gline skrnave belo platno, a novi život se rađa kroz bol.
2. Haos se mora urediti. Novi život niče u racionalnom. Svaka slika sadrži poruku i ona mora biti čitljiva jezikom koji gledalac razume. Na ruševinama uništenog starog pojavljuje se novi život. Temeljno i po propisima, ispunjavajući ceo prostor svojim „raciom“, slika oživljava, boje i oblici dobijaju svoj karakter. Srpska reč „zanat“ – veština i profesionalnost – najbolje bi opisala ovu fazu.
3. Emocije i poetika predstavljaju poslednju, završnu fazu stvaranja slike. Ono što se naziva opšteprihvaćenom rečju „lepota“. Dražesni detalji, delikatni prelazi boja, posebna neuhvatljiva stanja. Ono nevidljivo što je gotovo nemoguće opisati: tišina u noći, treperenje sunčevog zraka, šum talasa, vetar i zvižduk ptica. Lirika koja je sastavni deo svakog umetničkog dela.

Da bi slika uspela, nije dovoljna samo jedna od ovih tačaka. Na primer, ako stvaralaštvo zasnivamo na lirici, moramo imati na umu da je lepota prolazna pojava koja nema dubinu. Nije dovoljno ni profesionalno vladanje tehnikom – zašto davati život nečemu što je nepodnošljivo dosadno bez umetničke predstave?

Zato za mene kao umetnika postoji jedno pravilo: kada slika u bilo kojoj fazi dođe do mrtve tačke, uzmite crnu boju i vratite se na početak – na uništenje. Sigurna sam da se uz pravilno uništenje slika može sama ponovo roditi.

Na ovoj izložbi „Između Dunava i Rajne“ želela bih da pokažem ona mesta gde se Rajna i Dunav rađaju, stapaju i prepliću svoje sudbine i time postaju upravo onaj idealni fenomen večnog ponovnog rađanja. Umetnost počinje belim platnom koje skrnavimo svojim mislima. Novi život ne može nastati bez bola, nova se slika ne može roditi bez razrušenja. Umetnik je demijurg, umetnik je vodopad u kom kamen rađa vodu, a ne obrnuto. Svaki umetnik je umro i rađao se hiljadama puta od sopstvenog otrova, a ipak je uspeo da ga preživi: otrov postaje život, a život rađa otrov.
 

Nazad