Brutalistička arhitektura
Povratak betonu

Brutalistička arhitektura uglavnom je na lošem glasu – važi za sivu, grubu i nehumanu. Ali to se polako menja, jer se betonska čudovišta iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka mogu posmatrati i na sasvim drugačiji način: kao uzbudljiva, direkna i hrabra arehitektonska ostvarenja.

„Na ovim zgradama ništa nije neautentično. One otvoreno pokazuju materijal od koga su sazidane, svejedno da li je to beton, cigla ili čelik. Kod njih niišta ne odzvanja tupo, kao kod ovih današnjih izolacionih fasada. Nema tu maskiranja, ulepšavanja i pretvaranja. To je neposedna i iskrena arhitektura”, kaže Oliver Elser, ljubitelj brutalističke arhitekture i kustos Nemačkog muzeja arhitekture u Frankfurtu na Majni.

Izgradnja brutalističkih zdanja počela je pedesetih godina prošlog veka, prvo u Velikoj Britaniji, da bi se potom odatle proširila i na druge zemlje. Ovaj stil bio je reakcija na jednoobrazne staklene i rešetkase fasade poratne arhitekture.
 
Brutalizam je više stav nego stil, kaže Oliver Elser. Njegovo izražajno sredstvo je sirovi beton (béton brut). Ivice, čelični elementi i rupe u drvenim oplatama za beton kod brutalističkih građevina ostaju neomalterisane, pa tako i vidljive.

SPEKTAKULARNE CRKVE

Među brutalističkim građevinama upadljivo je mnogo crkava. U njih se ubraja i Marijina katedrala Gottfrieda Böhma u četvrti Neviges u gradu Felbertu u pokrajini Severna Rajna i Vestfalija. To je spektakularna betonska konstrukcija nalik šatorima uguranim jedan od drugi, u koju može stati čak 6 000 vernika. Valja svakako pomenuti i Crkvu svete Agnije Rimske Wernera Düttmanna u Berlinu, koja kao da se sastoji od nekoliko zatvorenih blokova, a danas se koristi kao galerija. A tu su i betonska kupola Crkve Don Boska Thomasa Wechsa u Augsburgu i nekadašnja prepozitura Crkve Svetog Trojstva u Lajpcigu, koju je projektovala Građevinska akademija Nemačke Demokratske Republike.

Pored crkava, u smelom brutalističkom stilu zidane su pre svega velike javne građevine, poput gradskih većnica, kulturnih centara i škola. Ta politička estetika zasnivala se na principu da zdanja koja koriste obični građani treba da budu podjednako monumentalna kao nekadašnji zamci i tvrđave moćnika.

MONUMENTALNA FABRIKA ZNANJA

Zgrada Rurskog univerziteta u Bohumu podignuta je između 1963. i 1970. godine, kao svetionik demokratske ofanzive u školstvu i visokom školstvu. Sedište ovog univerziteta arhitekta Helmut Hentrich zamislio je kao „luku u moru znanja”. Kompleks se sastoji od 13 oblakodera od armiranog betona, visokih devet spratova i dužine po 100 metara. Oni simbolizuju prekookeanske parobrode koji su nekad pristajali u bohumskoj luci. Ispod ovih solitera vode kilomentri i kilometri podzemnih garaža, a do brojnih međunivoa stiže se stepeništima i natkriljenim hodnicima.
 
Rurski univerzitet ima 41 000 studenata, i nisu baš svi oni zadovoljni ovakvom zgradom. Poznate nemačke dnevne novine Die Welt univerzitetski kompleks u Bohumu nazvale su čak „impresivno odbojnom fabrikom znanja”.

Ni stanari brutalističkih stambenih zgrada nisu uvek oduševljeni betonskim građevinama, kakve je, primera radi, od 1969. do 1974. godine u kelnskoj četvrti Horvajler podizao Gottfried Böhm. Mnogi ih kritikuju, smatrajući da su isuviše nefleksibilne i da ne uzimaju u obzir želje stanara.

TALASI OBNOVLJENOG INTERESOVANJA

Nema sumnje da su sivi brutalistički kolosi vrlo upečatljivi fotografski motivi. Da li se, međutim, u njima može dobro stanovati, učiti i raditi? „Može, i to odlično”, tvrdi stručnjak za brutalističku arhitekturu Oliver Elser, navodeći kao primer Centar Barbikan u Londonu ili Olimpijsko selo u Minhenu, koje je u međuvremenu izuzetno popularno. „Kvalitet brutalističke arhitekture leži u njenoj drastičnosti i direktnosti, i mi upravo sada iznova otkrivamo dobre strane toga.” 
 
To prema Elserovom mišljenju ne važi samo za društvene mreže, foto-monografije i arhitektonske kongrese. Elser smatra da sve veći broj vlasnika i korisnika brutalističkih građevina prepoznaje i ceni vrednost ovih impozantnih i ogljenih zdanja. Zasluga za to jednim delom pripada i aktuelnom talasu obnovljenog interesovanja za brutalizam. Takvi su talasi tipični za istoriju arhitekture, pa tako, između ostalog, danas vlada prava jagma za kućama iz doba nemačkog industrijskog buma sredinom 19. veka, dok su ih između 1920. i 1970. svi izbegavali.

Sa kambekom brutalizma usko je povezano i novo shvatanje njegovog omiljenog materijala. Šezdesetih godina prošlog veka beton je simbolizovao utopiju i napredak, ali su nakon toga ljudi počeli prvenstveno da ga dovode u vezu sa socijalnim problemima u prigradskim naseljima. „Loš imidž betona sada se menja”,  tvrdi Oliver Elser. Na kraju krajeva, nije građevinski materijal kriv za urbanističke i političke greške. Ali za mnoge brutalističke građevine ta spoznaja dolazi isuviše kasno – već su srušene.

Da bi se spasle brutalističke građevine kojima preti rušenje, ili da bi se bar dokumentovala njihova robusna samosvojnost, Nemački muzej arhitekture, Fondacija „Wüstenrot” i časopis Uncube osnovali su udruženje #SOSBrutalism. Najvažniji rezultat aktivnosti ovog udruženja za sada je internetski arhiv sa podacima o preko 1 000 brutalističkih građevina iz čitavog sveta, koji arhitektonska ostvarenja klasifikuje prema stepenu ugroženosti i neprekidno se obogaćuje novim podacima.

I na brutalističkim građevinama vreme ostavlja trag, pa im je neophodna stručna restauracija. Na Marijinoj katedrali u Nevigesu, koja je pod zaštitom države, testiraju se, primera radi, omotači koji se inače koriste u mostogradnji i vodogradnji. Postepeno se renovira i Rurski univerzitet u Bohumu, a ta prilika se koristi i za izvesna funkcionalna poboljšanja. Kustos Oliver Elser nije saglasan baš sa svim merama koje se danas preduzimaju, ali generalno smatra da „brutalističkoj arhitekturi nije mesto pod staklenim zvonom. Treba i dalje zidati u tom stilu”.