Marijus Goldhorn
Oklahama, 3666

Za Kafkin fragmenat „Oklahamsko pozorište” mnogi smatraju da je bilo zamišljeno kao završno poglavlje nedovršenog romana „Amerika”. Autor Marijus Goldhorn detaljno analizira ovaj tekst. Nakon završetka „Amerike”, radnja romana se nastavlja 3666. godine i Goldhorn pripoveda o jednom danu glavnog junaka na poslu u 37. veku, koji počinje žalfijom i ražanim đevrekom.

Marijus Goldhorn

Karl se probudio u svojoj čauri za spavanje i pojeo svoj doručak od insekata. Anđeli su leteli nad gradom, imali su zlatne kovrdže i trube, pevali su, pa čak i treštali. Svakog jutra bi budili stanovnike Oklahame u isto vreme. Bio je to dan kao i svaki drugi u 3666. godini. Karlov kašalj nikako nije išao nabolje. Više nije mogao da se seti kako je to kada si zdrav. Od silnog kašljanja boleo ga je grudni koš, ali nije kašljao iz pluća. Nadražaj je dolazio iz grkljana. Karl je bio visok i mršav muškarac i grkljan mu je vidno štrčao. Kao tinejdžer se plašio da će se saplesti i pasti pravo na grkljan. U to vreme je baš stigao u Oklahamu. To je bilo pre mnogo godina. Nije umeo da tačno da kaže pre koliko godina. Zaboravio je koliko je star. Tako nešto u Oklahami nije bilo važno. Nije više mogao da se seti kakav je bio život bez te upale u grkljanu. Svakog jutra bi pripremao smesu za inhalaciju žalfijom. Samlevene listove su mu posebno slali iz Barata. To je bilo prilično daleko od Oklahame, ali u čitavom gradu nije postojala nijedna prirodna apoteka. Mislio je na svoju smrt dok je inhalirao sa peškirom preko glave.

Karlovo lice je bilo vlažno dok je otvarao žaluzine. Kao autor je živeo na poslednjem spratu solitera. Bio to luksuz koji je nekada smatrao nemogućim. Kada je došao u Oklahamu, nije imao ništa. Pogled se pružao iznad grada, između staklenih tornjeva u kojima su se budili svi, glumci, režiseri i autori, nalazili su se naftni tornjevi u Devonu, koji su uvek radili. Velike crne, šiljaste čelične konstrukcije, poput obeliska, sa bakljom na vrhu. Sva ta nafta, koja se nalazila duboko u zemlji ispod grada, Oklahami je donela bogatstvo i omogućila da postane grad pozorišta. Mnogi gradovi nisu imali tu prilvilegiju. Sve njene žiteljke su radile za grad, cela Oklahama bila je veliki prirodni spektakl. Četiri miliona zaposlenih u jednom pozorištu, u jednom starom pozorištu. Koje se neprestano širilo.

Karlova prva uloga kao sedamnaestogodišnjaka bila je uloga srednjoškolca, potom učenika iz Evrope, odakle je zapravo poticao, na razmeni. Iz Evrope, tog planinskog pejzaža razuđenog bombama. Kasnije je glumio studenta prava na Univerzitetu u Oklahami, a potom advokata. Za vreme pledoajea za prijem šezdeset novih glumaca, jedan od petorice producenata je zapazio njegovo pripovedačko umeće i proglasili su ga za autora u jednoj od soba za pisanje. Bio je presrećan i još uvek je živeo od sreće tog trenutka. Taj početak mu se stalno vraćao, ali bi Karl voleo da zna koliko je vremena prošlo od tada.

Kao i svakog jutra, Karl je obukao svoje sivo odelo i liftom se spustio do dole. Mogao je da prošeta do Centrale za autorke, visoke zgrade od granita ispred koje se nalazila zlatna statua poglavice Džona Rosa.  

Kao i svakog jutra, ulicama se širio miris benzina i vatre. Tako je mirisalo svakog dana, to su bile rafinerije. Prolazili su ljudi, imao je utisak da ih poznaje, a da pre toga nikada nije progovorio sa nekim od njih. Karl je navukao svoju masku na lice. Još pre hiljadu godina su ljudi radili u naftnim tornjevima i rafinerijama i za pokretnim trakama, prosto nezamislivo, pomisli Karl, dok je izmicao dronu koji je vršio isporuku.

Na Poligon plazi je već stajala glumica-pekarka iza svoje tezge koja je Karlu prodala ražani đevrek za 3,6 miliona dolara. Smeškala mu se. Pokušao je da se nasmeši. Prešao je crveni čelični most, zatim je prošao kroz park sa skulpturama i pored Kulturnog centra Čikaso.

Tamo su se pripremali glumci koji su svaki dan glumili u jednoj te istoj sceni, jezivoj sceni, u kojoj beli Amerikanci ravnodušno gledaju crnca koji je pogubljen na vešalima. Niko nije smeo da zaboravi priču o Oklahami. Belci su ubili veliki broj crnaca, Čirokija, Krika, Seminola i Čikasoa, pre nego što se Veliko pozorište preselilo u Oklahamu. Zahvaljujući šestorici producenata ubijanje od strane belaca ostalo je u večitom sećanju. Karl je bio opsednut tim dobom, a katkad je potajno žalio što nije živeo pre 2000 godina, ali ne kao Čikaso Indijanac na konju u trku, dok je tlo podrhtavalo, sve dok nisu spale mamuze kojih nije bilo, sve dok nije sve dok nije zbacio uzde kojih nije bilo, i onda mu se ukazala sveže pokošena livada, bez konjskog vrata i konjske glave. Ali tako nešto nikada nije izgovorio u, jer se u Oklahami smatralo uvredom ako ste neko drugi. Svako je imao svoju ulogu i svako je morao da ispuni tu ulogu. A Karlova uloga kao autora sastojala se samo u tome da piše, pisao je sinopsise za grad pozorišta.

To je bila posebna privilegija, pomislio je Karl, što je kao beli čovek zauzimao tako visok položaj u gradu pozorišta. Štaviše, bio je u dvostrukoj manjini, kao belac i kao Evropljanin. Voleo je Oklahamu, svoj posao, slobodu, sigurnost, domovinu, sve to bilo je bilo spojeno u čaroliju raja, međutim, nešto je progonilo Karla, nekakva senka. Nije se zaista osećao kao belac, pomislio je, ali čim bi pogledao svoje šake, čim bi otvorio kutijicu za cigarete od kornjačevine, pomislio je, da, tako je kako je, bele su. Međutim, osećao je neku čudnu povezanost, koja je bila veoma stara.

Stajao je ispred zlatne statue poglavice Džona Rosa i pušio je. Kao i svakog jutra, glumac-čistač Ben glancao je statuu krpom od jelenje kože da se čađ ne bi taložila na zlatnoj površini.

Karlove oči su prošle skener, staklenim liftom se popeo do dvanaestog sprata, do Sobe pisaca. Ostali autori, Kajla, Tebe i Danijela su ga, kao svakog dana, dočekali, a Karl bi ušao u prostoriju držeći u ruci tanjir na koji je stavio ražani đevrek. Seo je za okrugli sto.

„Šta ćemo danas da pišemo?” upitao je Tebe, kao i svakog dana.

„Da, šta ćemo danas da pišemo”, upitala je Danijela. Karl je mislio na svoju smrt.

„Danas sam razmišljao”, tiho reče Karl: „Neko bi mogao da umre, naravno, samo u scenariju, dakle, samo na pozornici. Za promenu, kako vam se čini?”

Tebe se zbunjeno nakašljao.

„Ali Karl, pa mi smo svi već mrtvi.”

Sve troje su upitno pogledala Karla. Karl je se zamislio na tren. Čelo mu je bilo užareno. Širio je nozdrve i suzbijao nagon za kašljem. Nije bio siguran šta da odgovori. 

„Ne, Karl trebalo bi da radimo nešto sasvim obično, kao i uvek”, reče Danijela.

„Kada smo poslednji put imali belog protagonistu, Kajla?” pitao je Tebe.

„Tebe, ne znam, moram da proverim u ranijim sinopsisima”, reče Kajla.

Kajla je pružio podlaktice na sto i pao u arhivski san. Izgledalo je kao da je izgubio svest. Svi su ćutali, a Karl je otpio gutljaj čaja. U šta se pretvorio, pomislio je Karl, da sada drugi rade za njega. 

Kajla se povratio nakon nekoliko sekundi. „Odavno nismo.”

„Protagonista poput tebe, Karl. Imaš li neku ideju?” reče Tebe.

„Možda bismo mogli da prikažemo smrt nekog belca?” upita Karl i prošaputa: „Molim vas.”

„Počećemo ujutro, kao i obično”, reče Kajla iznervirano.

„U redu, u redu.” Karl pogleda na sat. Za nekoliko sati će đavoli lebdeti iznad grada i pevaće uspavanke njegovim stanovnicama. Nipošto nije želeo da radi prekovremeno i da koristi neku od čaura za spavanje ovde u kancelariji. Mrzeo je te kolektivne čaure, izluđivala ga je i sama pomisao da je neko drugi u njima pričao u snu. A ujutro ne bi imao žalfiju.

„Dakle”, reče Karl i nakašlja se.

„Diktiraj mi”, reče Tebe dok je rasklapao displej. Karl je kratko udahnuo, kako bi suzbio kašalj.

„Probudio sam se u svojoj čauri za spavanje i pojeo svoj doručak od insekata.”