Izložba
Nikola Marković: Dan posle noći nasilja

ili „ ... 13. 04.1981 – 12. 12. 2024 ... “

Pe, 13.12.2024 -
Su, 25.01.2025
19:30 Goethe-Institut Beograd, Biblioteka

Omaž jednoj skulpturi Olafa Mecela
 

U decembru i januaru će u galeriji „Menjačnica“ Goethe-Instituta svoj rad predstaviti umetnik Nikola Marković u okviru izložbe „Dan posle noći nasilja“.

Nikola Marković o izložbi

Ova serija crteža proizašla je iz rada na jednom od prethodnih ciklusa („Logika tarabe“) – kao direktna referenca na skulpturu (instalaciju) nemačkog umetnika Olafa Mecela (Olaf Metzel) – „13.04.1981“

Kontroverzna skulptura sačinjena je od „dokaza nasilja“ ili „dvanaest metara besa“, tačnije, od haotično raspoređenih barijera za kontrolu gomile, sa kolicima za kupovinu na vrhu – kao vrstom krune. Nastala je 1987, nekoliko godina nakon nasilnih demonstracija (na istom mestu) iz 1981. godine, povodom lažne vesti o smrti Zigurda Debusa (koji se u to vreme nalazio u zatvoru pod optužbom da je član RAF-a1) – usled štrajka glađu. U širem kontekstu, ona se osvrće na istoriju prožetu sukobima i predstavlja svojevrsnu materijalizaciju konflikta, tako da ne obuhvata samo prošlost i sadašnjost, već se odnosi i na budućnost. U međuvremenu je postala poznata i kao „Spomenik nemirima“.

Iako je skulptura postala kultno mesto okupljanja, ona je istovremeno izazvala i veoma žustra negodovanja, pa čak i prve demonstracije protiv moderne umetnosti posle Drugog svetskog rata. Ponovo se govorilo o „degenerisanoj umetnosti“ (čak je i proglašavana „gomilom smeća“), koja gaji simpatije prema terorizmu. To je neminovno rezultiralo i pretnjama samom umetniku, koji je, pod pritiskom štampe i bezbrojnih pretećih anonimnih poziva, bio prinuđen da napusti Berlin, dok je Berlinski senat naložio da se skulptura ukloni. Previđajući kontekstualne aspekte dela, mnogi su videli Mecela isključivo kao društvenog kritičara, dok je sam umetnik koristio frazu „živi kontekst“. Ipak, posle 14 godina (2001) skulptura je ponovo postavljena – ovoga puta na drugom mestu u gradu, da bi 2019. godine, nakon restauracije, delo bilo premešteno (za sada) poslednji put.

Skulptura, takođe, može da se tumači kao „oblikovanje svesti“ koje sprovode masovni mediji. Sama potrošačka kolica, kojima je „krunisana“, mogu se čitati i kao pokazatelj uzroka društvenih protivrečnosti. Taj današnji, eksploatatorski oblik kapitalizma nesumnjivo u sebi sadrži i veliki potencijal za nasilje, pri čemu mediji imaju ulogu da strukturiraju kako samu svest tako i društvene akcije.

Mene je ovde, pre svega, interesovalo kako bi jedan takav rad funkcionisao u drugačijem (našem) „živom kontekstu“, gde je radikalizam poslednjih četrdesetak godina naglašeno (za)uzimao suprotnu stranu „političkog spektra“ u odnosu na onaj u (Zapadnoj) Nemačkoj. Silni istorijski događaji u poslednjih četrdesetak godina nekako se još uvek nisu umetnički „izlili“ u nekih „12 metara besa“ ili makar u „gomilu smeća“. Možda razlog leži u terminalnoj fazi nasilja koje živimo poslednjih godina, tako da izostaje vremenska distanca – taj „dan posle“. Izgleda kao da sve ovo vreme živimo u svojevrsnom „danu mrmota“.

Uprkos neveseloj slici koju pruža ovaj „presek stanja“, postoji neka naivna utopistička nada da dan otvaranja ove izložbe može biti taj ’dan posle (duge) noći nasilja’. Ako ništa drugo, da makar pokušamo da simuliramo jedan takav dan, iako živimo svoje živote usred sukoba, u kulturi nasilja koje se neguje, koje je postalo dozvoljeno – gotovo naša svakodnevica.